Mentorske grupe

Mentoring 

Jedna od specifičnosti rada na FAM-u,ali i najznačajnija aktivnost u radu sa studentima (osim nastave) jeste postojanje mentorskih grupa.

Suština postojanja mentoskih grupa je unapređenje komunikacije studenata i Fakulteta i zajedničko rešavanje svih eventualnih problema koji se pojavljuju tokom studiranja.


Namera je da se kroz rad mentorskih grupa stvori poverenje i poštovanje između studenata i zaposlenih na FAM-u, u nadi da će se studenti što pre uklopiti u kulturu FAM-a. Na početku školske godine studenti se dele u manje grupe (15-25 članova u grupi) i svakoj grupi se određuje mentor iz redova nastavnog osoblja Fakulteta.

Rad u mentorskim grupama na FAM-u našim studentima omogućava:

  • da se brža i lakše socijalizaciju i prilagode uslovima studiranja;
  • da bolje razumevanje pravila studiranja, što se ostvaruje putem stručnog tumačenja od strane mentora;
  • da lakše identifikuju prikriveni ili stvarni problema i da lakše pristupe njegovom rešavanju;
  • da ostvare neophodno poštovanje, razumevanje i prihvatanje njihovih obaveza;
  • podsticanje bolje komunikacije i oslobađanje od straha javnog nastupa;
  • smanjivanje otpora prema promenama sa kojim se sreću u načinu rada na Fakultetu;
  • dobijanje povratne informacije od menadžmenta Fakulteta;
  • analizu pitanja aktuelnih za studente;
  • da prikupe ideja za bolju organizaciju rada.

Za mentore rad u mentoskim grupama daje mogućnost aktivnog slušanja svega što studenti imaju potrebu da kažu, bez „moralisanja, propovedanja i naturanja rešenja“ (osim u slučaju kada su u pitanju postavljena pravila).

Prvi čas na Fakultetu za menadžment ostavljen je za prvi mentorski sastanak. Svi brucoši jedne mentorske grupe imaju intervju – radionicu, tj. razgovor – upoznavanje sa budućim mentorom i međusobno. Ova radionica se koristi za predstavljanje brucoša međusobno, a i predstavljanje mentora svojoj grupi. Takođe, brucoši postavljaju detaljnija pitanja oko načina studiranja na FAM-u. Na prvim sastancima mentorskih grupa se prorađuje ova brošura. Vreme za mentorske grupe je predviđeno rasporedom. Na mentorskim grupama se razrađuje i PARTNERSKI SPORAZUM.

  • +Mentori u školskoj 2013/2014. godini
    Mentori u školskoj 2013/2014. godini
    Mentori I godine
    Redovni studenti – Operativni menadžment Milan Bubulj
    Redovni studenti – Poslovna informatika Ivan Šćepanović
    Redovni studenti – Menadžment u medijima Ana Lakatoš
    Studenti uz rad – sva tri studijska programa Tanja Radošević
    Mentori II godine
    Redovni studenti – Operativni menadžment Sonja Ivković
    Redovni studenti – Poslovna informatika Danijel Kadarjan
    Redovni studenti – Menadžment u medijima Stevan Pecić
    Studenti uz rad – sva tri studijska programa Tanja Ćirilović
    Mentori III godine
    Redovni studenti – Operativni menadžment Mirjana Fišer
    Redovni studenti – Poslovna informatika Branko Bukvić
    Redovni studenti – Menadžment u medijima Dubravka Radaković
    Studenti uz rad – sva tri studijska programa Olja Arsenijević
    Mentori IV godine
    Redovni studenti – Operativni menadžment Maja Vojinović
    Redovni studenti – Poslovna informatika Maja Vojinović
    Redovni studenti – Menadžment u medijima Danko Damjanović
    Studenti uz rad – sva tri studijska programa Tijana Savić Tot
  • +Mentorstvo - tekst preuzet iz F@MTime-a
    Ja mentor

    Pa šta da vam kažem, mentorstvo je jedno divno, bolno, iskustvo, neznanog junaka palog za više ciljeve i interese koji će se valjda nekad, možda, eventualno, sve zavisi, isplatiti. U situaciji kada ni roditelji ni studenti, a bogami i neki profesori, nemaju vremena da se bave glupostima kao što je obrazovanje, vaspitanje i nauka, izmišljeni su mentori. I dobro je što smo izmislili mentore - umesto da nam se deca sama bore sa sopstvenim neznanjem, da grizu, da usvajaju duhovne vrednosti koje po defaultu nisu materijalne i na koje ne možeš da uhvatiš sponzora/šu, naši studenti, za ispomoć, imaju mentora - umesto bokserske vreće. Pa nisu valjda krivi roditelji, država, ili menadžment fakulteta što su deca nevaspitana, sluđena, što ne uče, ne plaćaju redovno školarinu, što im se čini da sve znaju i sve mogu, što sporo misle, teško pamte i nesposobni su za težak fizički rad, ili zato što lako mogu da se odaju narkomaniji, prostituciji ili da se, nedaj bože, učlane u neku od političkih stranaka. Neeeee. Kriv je mentor zato što je on kriv za sve. I tačka. Svi ostali su nevini! Dobro, ne mogu da kažem da sve to nisam znao pre četiri godine kada sam pristao da primim mentorsku grupu sluđenih brucoša medija. Znao sam da će zbunjeni i nevini, vrlo brzo početi da mi piju krv na slamku. Za tu sam priliku, navukao masku dobroćudnog dželata, mačeta sa očnjacima tigra. Ako sam već prihvatio da budem ukrotitelj, mislio sam, moram imati štap i šargarepu i biti pravičan (u granicama svojih mogućnosti).
    A onda je počelo napipavanje. Prvo su me gledali ogromnim očima i izluđivali glupavim pitanjima na koja sam sto puta odgovorio (ali je to valjda bilo u popodnevnim časovima pre njihove prve jutarnje kafe). Svaka vaška obaška. Bio sam učtiv ali nemilosrdan, bar mi se danas tako čini. Posle prve godine na kojoj su bili redovni i smerni, oči su im se malo iskosile a zubi izoštrili. Počeli su da izostaju sa nastave, da kasne, da smatraju, da imaju više izgovora nego odgovora, da ćeraju svoje sa vrlo malo pokrića. Dobro je, mislio sam, upoznali su se međusobno, stekli društvo, provalili profesore, ojačali mišić za mišljenje (znam sebe iz tog perioda - ovi moji su zlato). Poklopilo se to nekako baš sa vremenom hirovitih promena na fakultetu. Bilo je to vreme uspostavljanja sistema. E baš tada, kada ni sam uvek mogao da razlučim šta se i zašto događa, moji su studenti nemilosrdno i imeprativno tražili odgovore. Nije ih zanimalo kako će mentor sve te strateške zavrzlame da ispegla. Znali su samo KO je za peglanje zadužen. I to je u redu!

    strategija-razvoj1

    Da li zbog toga što su podosta naučili, prilično sazreli, namazali se mastima i naravno, videli šansu za muvanje, tek sami studenti moje mentorske grupe, oko polovine studija, počeli su da uvode svoja pravila i promene jer, bože moj, to je opšti trend. E sad, kako smo prošli taj period ne znam. Znam samo da su postali oštriji, razložniji, razumniji, da ne traže krivicu samo u drugima, a da se ja i dalje veoma trudim da ih ne razočaram (u granicama svojih mogućnosti) i da pritom sve manje imam potrebu da pokazujem zube. Jednostavno, razumemo me se. Stvari rešavamo u hodu.
    Prolazi tako i četvrta godina studija. Preležao sam sa njima upale pluća, sporske povrede, mesečne cikluse i zanoktice, preživeo ljubavne, porodične i finansijske probleme, lične dileme, traume i nepravde. Razumeo sam ali nisam opravdao izostanke i kašnjenja zbog žurki, prolećnih bubica, lenjosti i drugih razloga tipa “nije frka”. Razumeo sam i viruse i iznenadna zakucavanja računara sa baš završenim seminarskim radovima (i moj kućni računar je fasovao njihove viruse). Trpeo sam (u granicama ljudskih mogućnosti) sve popodnevne i noćne telefonske pozive, SMS poruke, bombardovanje emailovima i “navatavanje” mentora na hodnicima, u prolazu, u Agori, na pauzi i istovremo podržavao sve njihove individualne i zajedničke ideje i inicijative. Strašno su me nervirali nepoštovanjem dogovora i radovali svakim svojim uspehom. A oni su se nizali. Iako su postali samostalniji i sigurniji u sebe, primećuujem da im je važno da svoje individualne uspehe podele sa kolegama i mentorom. Uostalom dobar deo toga postigli su timskim radom, a oni koji su se u početku šlepali, zahvaljujući vrednima, ipak su uspevali da ukače neophodan minimum znanja i veština. Kako je vreme prolazilo šlepera je bilo sve manje.
    Kada se okrenem i pogledam u šta se pretvorila ona unezverena grupa koja je na fakultet ulazila kao u cirkus, da se zabavlja, čini mi se da su danas oni meni potrebniji nego ja njima. Danas su to ozbiljni, pametni, sposobni, pravični, pouzdani mladi ljudi na koje čovek može sa potpunim poverenjem da se osloni. Dobro, i dalje su malo lujke (to im je od mentora) i nedostaje im više samopouzdanja. Zapravo su tek sada, posle toliko učenja, ispita i prakse, shvatili da ne znaju onoliko koliko su mislili da znaju kada su se na fakultet upisali. Osim tih sitnica, gotovo da su idealni.
    Sve što su postigli, postigli su sami, a za sve što nisu i što nije valjalo, kriv je mentor. Dobro. Prihvatam. Ali se i dalje ponosim svojim studentima.
    Ipak, kad bolje razmislim, a znam ih kao staru paru - moji a idealni!? Da li je to moguće posle svega što smo zajedno prošli?
    Mora biti da sam, ipak negde preterao u mentorisanju.

    Goran Bulatović, mentor generacije školske 2005/06.